10. јула 2018. - Саопштења

Илузија о инклузији

Када се, пре отприлике десетак година, јавила потреба да, сходно одредбама УНЕСКА, постанемо инклузивно друштво и боримо се на тај начин против дискриминације и предрасуда, држава је игнорисала рационалне приговоре у односу на реалне могућности и на силу „налепила“ оно за шта у датом тренутку заиста нисмо имали могућности. Инклузија је заживела, а конкретни проблеми су решавани у ходу. Број ученика у одељењима са децом у инклузији је био смањен за 2 или 3, а недавно је Министарство просвете донело стручно упутство о формирању одељења у основним и средњим школама у школској 2018/2019. години које у једном делу говори о томе да школе не стичу право на смањење броја ученика у одељењима у којима се налазе деца са тешкоћама у учењу, супротно одредбама Закона о основном образовању и васпитању и Закона о средњем образовању.

А почело је овако: језик просветне бирократије је именовао стихијско увођење инклузије у редовне школе као један од најважнијих стратешких циљева српског образовања на путу „омогућавања друштвене кохезије“. Готово да нема наставника и васпитача у Србији који није прошао неки од стотину семинара у вези са инклузијом. Држава и Министарство просвете су били крајње посвећени имплементацији инклузивног образовања – формирани су тимови, радне групе и интерресорне комисије, прописани правилници и основане мреже подршке, а циљ је био спровести пројекат који је значајним средствима финансиран из међународних институција.

Када је започет тај обиман посао, свакоме са иоле разума било је потпуно јасно да се компетенције наставника редовних школа не могу проширити толико да обухвате способност и стручност да се пружи помоћ свим категоријама ученика обухваћених инклузијом. Проблеми који су се јављали нису потицали од недостатка хуманости и племенитости наставника, већ из објективних околности као што су недостатак одговарајућих знања, недостатак ресурса које поседују специјалне школе, а у крајњем случају и недостатак новца. Ретке гласове критике, међу којима је била и Унија синдиката просветних радника Србије, Министарство просвете је ућуткивало демагошким паролама и фразама, оптужујући критичаре да немају довољно сензибилитета за различитост деце и да су сурови према деци са посебним потребама. Поједини представници Министарства просвете су ишли чак дотле да су се питали да ли критичари овог пројекта уопште треба да раде у образовним установама.

Наравно, како то овде обично бива, наметнуто – испуњено, и нико се није питао како то уопште утиче на квалитет наставе, каква су стечена знања деце у инклузији и да ли је у крајњем случају све то довело до већ социјализације и интеграције у друштво.

Данас, деценију и више касније, хумани принцип остаје у сенци буџетских могућности. Министарство просвете је недавно донело Стручно упутство о формирању одељења у основним и средњим школама у школској 2018/2019. години. Поред уобичајених ограничења, нејасних формулација, и недоречених одредби да одељење може да има највише 30, а изузетно 33 ученика (које су прикладне за многољудне земље попут Кине и Нигерије, а не за државу која жели у ЕУ), Министарство понавља и фразу да број ученика у одељењу у коме ученици стичу образовање према индивидуалном образовном плану (ИОП), смањује за 1 ако је у питању ИОП 1, односно смањује за 2, ако је у питању ИОП 2. Али, одмах након те одредбе, следи једна нова, до сада невиђена: „Школа не остварује право на смањење броја ученика у одељењу у којем ученици стичу основно и средње образовање и васпитање остваривањем ИОП-а услед тешкоћа у учењу, ризика од раног напуштања школе и учења језика на ком се изводи настава.“

Преведена на обичан језик, ова одредба гласи: „Ученици који имају дислексију, дисграфију, АДХД синдром, муцање или слично, и због тога имају тешкоће у учењу, приликом формирања одељења више се не броје као 2 ученика. Исто важи за ученике чије смо родитеље једва приволели да их упишу у школу. Такође, исто правило важи и за децу мигранте, али и за децу која из других разлога слабо познају језик на коме се изводи настава“. Не треба заборавити чињеницу да ¾ ученика који образовање стичу остваривањем ИОП-а, чине управо ученици са најразличитијим тешкоћама у учењу.

Најмањи, али не занемарљив проблем је то што ће ко зна колико одељења широм Србије бити расформирано и укинуто због нове одредбе, и што ће због тога ко зна колико радних места бити угашено. За просветне раднике то је губитак, а за Министарство просвете и државу само уштеда у буџету. Много већи проблем је то што је Министарство оваквом одредбом јасно показало да су наше бојазни од пре деценију и више биле оправдане: када уговори истекну, одбацујемо чак и човечност, а децу са тешкоћама у учењу помињемо у законима и правилницима, у пракси их не рачунамо и на тај начин изостаје адекватна подршка. Досадашње пракса да се ученици који образовање стичу остваривањем ИОП-а рачунају као 2 односно 3, омогућавала је наставницима и васпитачима да бар донекле имају више времена за рад са таквим ученицима. И саме школе су на неки начин биле награђене могућношћу да формирају одељења у којима ће број ученика бар мало бити ближи европским критеријумима где је оптималан број од 24 ученика. Додуше, законодавци се за све ово време нису сетили да је рад са таквим ученицима у другим земљама посебно награђен додатком на плату.

Данас, када се новим стручним упутством прописује да се такви ученици додатно не рачунају приликом формирања одељења, многи наставници и васпитачи с правом постављају питања: Да ли да уопште пишемо стотине страница ИОП-а, ако од тога нећемо имати ни досадашњу минималну корист да радимо са мало мањим бројем ученика? Да ли да трошимо десетине сати у тимовима за планирање и праћење ИОП-а, ако ће и поред свега тога министарство да нам формира одељења са 30, а изузетно и са 33 ученика? Испоставило се да само наставници имају обавезу да испуњавају додатне захтеве у којима су знатно проширени оквири њихових задужења.

Искористићемо прилику да подсетимо министра и на одредбе члана 29. став 3 Закона о средњем образовању као и члана 31. став 5 Закона о основном образовању и васпитању којима се прописује смањење броја ученика у одељењу због ИОП-а. Да ли министар зна да је Стручно упутство о формирању и финансирању одељења донео супротно одредбама ових Закона? Да ли се актом ниже правне снаге могу дерогирати одлуке прописане актом више правне снаге? У преводу, да ли је Стручно упутство послато школама документ изнад и изван закона? Да ли је министар просвете изнад Народне Скупштине?

На ова питања ће бити тешко одговорити, чак и мудрим главама из Министарства просвете. Деценија инклузије у српском образовању је протекла, и завршава се срамотним „стручним“ упутством да се деца са тешкоћама у учењу чак ни не броје. Ваљало би напокон обелоданити да је инклузија код нас послужила као параван за трошење пара од милионских зајмова, донација и средстава обезбеђених националним кофинансирањем. Од њеног увођења корист је имала само једна мала група, а данас штету имају деца, сви просветни радници и друштво у целини.

У Београду, 9. јула 2018.

Ресор за образовни систем Уније СПРС

Извор: УСПРС