27. јуна 2018. - Саопштења

Имамо ли право на годишњи одмор?

Са великим запрепашћењем смо примили обавештење о томе да је Министарство просвете преко својих Школских управа планирало да организује обуку за наставнике који ће од септембра следеће школске године предавати српски језик, биологију и математику у првом и петом разреду основне школе и првом разреду гимназије.

С обзиром на то да већина наставника и стручних сарадника у школама добија решења за годишњи одмор у складу са одредбама Закона о основама система образовања и васпитања, у коме се у члану 161. наводи да „запослени у школи по правилу, користе годишњи одмор за време школског распуста“, у пракси ће се догодити да ови наставници уопште неће моћи да остваре своје основно радничко право – право на годишњи одмор, једно од најважнијих права за које су се изборили у дуготрајној борби против израбљивача. Чак и наш домаћи, рестриктивни Закон о раду, у члану 75. обавезује послодавца да решење о коришћењу годишњег одмора достави запосленом најкасније 15 дана  пре датума одређеног  за почетак годишњег одмора.  Да би се ова законска одредба поштовала, сва решења која би била достављена запосленима после 26. јуна, могла би да се примењују тек након 10. јула или чак много касније. Такође претпостављамо да су све бесмислене обуке које у „недоба“ организује Министарство просвете могле да сачекају и 20. август, али, како се чини, изгледа да је некоме у Министарству просвете веома стало до „јулских“ дневница. За август су планирали нешто друго на чему ће се „омрсити“.

Наравно да министру просвете, који нас је недавно назвао лажовима, лоповима и преварантима, а и његовим чаушима, ни најмање  не смета то што је у многим школама већ сачињен план коришћења годишњих одмора и у складу са којим су запослени већ планирали своје активности.

Ово питање, које остаје отворено, отвара и многа друга: да ли је Министарство просвете господар нашег слободног времена, да ли им је дозвољено да нас вређају и понижавају, одакле покриће за толику ароганцију, и, можда најважније: да ли смо сви на истом задатку или смо баласт овог друштва који треба васпитавати и омаловажавати?

Креирана је атмосфера у којој смо ми „непроизводни сектор“ и терет који нико више и не мора да поштује. У односу на ову сурову реалност, безазлено делује чињеница да опет нисмо на време упућени у оно што се од нас очекује, а заправо то много говори о стању у ком се цела наша професија налази.

У Крагујевцу, 11.6.2018.

Ресор за образовни систем УСПРС

Милан Јевтић

Извор: УСПРС