24. октобра 2014. - Вести

УА ПРОСВЕТАРИ!

Гостујући у Другом дневнику 22. октобра, министар Вујовић је поводом штрајка просветних радника изјавио: „Позивам их да поразмисле колико времена раде и како да допунским радом надокнаде смањење плата“. Касније је ова изјава објављена и на сајту ове телевизије. Истога дана један део школа није држао наставу, други део је скратио часове, у неким школама је након притисака настава у поподневној смени нормализована, а један број школа се понашао као да се ништа не дешава.

У сваком случају, након хаотичног дана у основним и средњим школама, министар позива запослене да поразмисле. Шта нам овим позивом поручује министар? А још је упутније питати се кога министар позива да „поразмисли“, да ли само просветне раднике.

Сведоци смо вишегодишњег систематског урушавања образовног система и поверења у њега. Учитељи, наставници и професори припадају оном, једноцифреним процентом исказаном, делу друштва са високим образовањем и при томе, уколико је потребно нагласити – раде један од најплементијих послова: подучавају. Ипак, већ годинама се стиче утисак да су просветни радници паразити на државним јаслама који троше новац, а ништа не производе. Још је јачи утисак да би држава најрадије да „укине“ просветни систем или да наставнички посао прогласи друштвено-корисним радом за који не би морао да се издваја новац из буџета.

Просветни систем не само да у очима јавности није препознат као један од стубова друштва, што би морао бити, већ је бројним реформама, од којих ниједна није завршена, урушаван и изнутра. Наставницима се поручује да треба да остваре сканадинавске резултате, али у балканским условима. Годинама их застрашују како ће бити повећан број деце у одељењима, а тиме смањен број одељења и недељни фонд часова, и како ће се недељни фонд часова повећавати, тј. повећаће се број часова које је потребно одржати за пуну плату – а све то значи смањење броја запослених. Наставницима се, дакле, већ годинама прети отпуштањима.

Са друге стране, снага синдикалног деловања у просвети је годинама систематски слабљена: децентрализација синдиката, умножавање синдикалних организација, где постоје и репрезентативни и они који то нису, стално оснивање нових синдикланих фракција, као и претварање синдикалних организација у профитабилна предузећа чије се вође богате попут успешних привредника, кокетирање синдиката са влашћу и међусобна посвађаност, губитак поверења радника у синдикалне вође.